„NOVA ŽENA“ I „NOVI ČOVEK“: IDEJNO-LIKOVNI DIJALOG SA MIROSLAVOM KRLEŽOM

Apstrakt

Pojmovi „novog čoveka“ i „nove žene“, u uslovima zagrebačkih dvadesetih, posedovali su svoju unutrašnju dinamiku. Nisu bili stabilni, i kretali su se u rasponu od unisonog antropološkog tipa „dinarskog čoveka“, pa sve do avanturistički nastrojenih rukovodilaca u severnim šumskim kompleksima Sovjetske Rusije. Vertikalnu kopču činilo je Krležino delo, a posebno njegovo izrazito nepoverenje u moralne vrednosti savremenog grada. Mladi zagrebački umetnici (Tabaković, Ružička), likovno će da razrade Krležine stavove. Sve se zatvaralo u opšte pitanje identiteta, te su i spomenuti umetnici sa posebnom revnošću tumačili Sezanov primer, uveden diskurzivitetom Krležinih dela, odnosno sve one posledice koje je na njihov vizuelni raster utisnula činjenica drugačije percipiranog grada. S druge strane, „nova žena“, Mica Todorović, bila je istovremeno traumom i korozivnim mehanizmom, intelektualno provokativno intervenišući u tkivu urbane vizije vlastitih kolega, i produkujući jedan drugačiji diskurzivni momenat, ultimativno moderan i bez straha pred fakticitetom gradske civilizacije.